Posle neprospavane noći, dezorijentisani pupoljak pamuka se budi i započinje dan. Bilo je potrebno do 20.000 litara vode1 (koliko je potrebno da se farmerke operu do 400 puta), brojni pesticidi i šest do osam meseci da biljka izraste u jedan kilogram korisnih vlakana. Međutim, pamuk prelazi dosta dugačak put proizvodnje pre nego što porimi moderni oblik brzih farmerki. „Moram nešto da uradim sa ovom kosom“, razmišlja da proba da skine trunke koje mu kvare stil.
Diveći se nepreglednom prostranstvu koje je nekada bilo njegov dom – delu 35 miliona hektara širom sveta na kojima se proizvodi pamuk – pamuk odlazi preko granice. Ovde mu kombinacija velikih mašina, slabo plaćenih radnika u fabrici i upitnih hemikalija2 pomažu da dostigne nov nivo čistoće i transformiše se u predivo. „Izgledam vitkije“, smeška se pamučna tkanina, diveći se svojoj novo ispredenom obliku.
Toksična kupka nije baš način na koji je pamučno predivo planiralo da provede ujutro. „Ovi nju ejdž tretmani za detoksikaciju nisu ništa specijalno“, kaže blago iznervirani pamuk. Međutim, posle par trenutaka mora da prizna da mu nova indigo nijansa baš dobro stoji. Hemijski agens koji vezuje indigo boju za njegova vlakna će biti ispušten u vodne puteve2, ali lepota uvek ima cenu, zar ne? Bez mnogo vremena za razmišljanje o alternativama spore mode, pamuk se plete u tkaninu, uskače u kamion i putuje do Šintanga – kineskog grada poznatog kao prestonica farmerki.
„Tu sam!“, poviče pamučna tkanina i zakašlje se. Uvek je mislilo da uspeh miriše malo lepše. „Dobro je što nemam pluća“, pomisli pamuk, spreman da se transformiše u poslednji krik brze mode. Deluje kao da radnici koji ostvaruju njegove snove nisu nimalo oduševljeni nebrojenim satima koji su potrebni za to. Uprkos tome, oni marljivo rade i pamučna tkanina ubrzo postaje moderan par brzih farmerki.
Farmerke se ukrcavaju u dva kamiona, brod i avion i kreću na poslednje epsko putovanje. Posle 14.000 kilometara3 – što je otprilike prosečna dužina puta za par brzih farmerki – na veliko oduševljenje, našao se u jednoj evropskoj robnoj kući. Svake godine se širom sveta proda neverovatnih 1,25 milijardi farmerki4, kojima je drago što su deo popularne ekipe. „Mama bi bila ponosna“, raduju se farmerke dok ih u ruke uzima šik žena koja miriše na citrusno voće.
Život posle prodavnice je dobar, ali brze farmerke svaki čas proveravaju svoje šavove. Svesne su da prosečni odevni predmet traje samo 3,3 godine pre nego što završi u kanti za smeće5. Farmerke grozničavo guglaju „Kako ostati mlad“ i „5 načina da žena ne izgubi interesovanje“. Uče o uticaju brze mode i osećaju se pomalo loše, ali nailaze na sporu modu i shvataju da nikad nije kasno za promene. Otkrivaju da pranje farmerki odgovarajućim proizvodom i popravljanje nedostataka ne samo da su sjajan način da im se produži život, već su i znatno bolji za životnu sredinu od kupovine novog para. „Da li ste čuli za kincugi?“, pitaju svog vlasnika, uverene da nije kasno za #RethinkNew.
Image credits:
Header image: Getty Images
Image of cotton field: Shutterstock
Image of inside the factory: Getty Images
Image of cotton yarn spinner: Shutterstock
Image of factory workers making denim: Getty Images
Image of retail shop: Stocksy
Izvori:
1. World Water Day: the cost of cotton in water-challenged India
2. The Environmental and Human Cost of Making a Pair of Jeans
The logical Indian
3. Podaci su dobijeni na osnovu kombinovanja izvora, uključujući:
The Supply chain for jeans: assessing transport and energy consumption
(Michael Browne, Julian Allen, Transport Studies Group, University of Westminster, London, UK)
Energy Consumption in the UK Jeans Supply Chain (Transport Studies Group, University of Westminster)
4. Denim Jeans Industry Market Analysis
5 Valuing Our Clothes: the cost of UK fashion
Da li vas zanima kako Perwoll gleda na održivost? Pročitajte ovde.